Mikelanđelo je imao jedva 15 godina kada se prvi put sreo licem u lice sa Lorencom de Medičijem. Bilo je to 1590. godine, a susret je upriličen u državničkim raskošnim vrtovima u blizini samostana San Marko u Firenci.

Priča se da je ambiciozni umetnik bio zadivljen zbirkom drevnih statua koje je tu video, dok je Lorenco bio u potrazi sa bistrim mladim vajarom koji bi za njega izradio nova dela.

Ubrzo nakon toga Mikelanđelo je počeo da radi za porodicu Mediči (a njegov otac je ponudio sinekuru u carinarnici). Tako je započela jedna od najplodonosnijih poslovnih saradnji u istoriji između umetnika i mecene.

Uzajamni odnos kulture i novca

Ovo je jedan od brojnih odnosa prikazanih na izložbi Od Medičija do Rotšilda. Pokrovitelji, kolekcionari, filantropi, otvorenoj u Gallerie d’Italia – Milano, muzeju Intesa Sanpaolo u Milanu.

Sa 120 dela – od ličnosti u rasponu od Mikelanđela i Verokija u renesansi, do Đorđa Morandija u 20. veku – izložba se bavi načinom na koji je umetnost kroz vekove dobijala finansijsku podršku . Ili, preciznije, načinom na koji su pojedini bankari izabrali da podrže umetnike i umetničke institucije.

Lorenco de Mediči je, naravno, bio iz poznate bankarske dinastije, i jedan je od 11 finansijera kojima je odana dužna počast su u Gallerie d’Italia – Milano. Među ostalima su Đovani Raimondo Torlonija, vatikanski bankar koji je naručio veliku skulpturu Antonija Kanove iz 1812 Per un de' piedi il furibondo Alcide afferra e scaglia Lica i JP Morgan, američki finansijer iz Zlatnog doba, za koga se priča da je potrošio više od 60 miliona dolara na svoju umetničku kolekciju (što je danas ekvivalentno iznosu od  milijardu dolara).

„Bez podrške bankara, brojna umetnička dela nikada ne bi ugledala svetlost dana”, kaže Đovani Bezoli (Giovanni Bazoli), predsednik emeritus Intesa Sanpaolo. “Teza ove izložbe je da je, preklapajući se sa periodom istorije u proteklih 500 godina u kom su se afirmisale demokratske vrednosti, došlo do reciprociteta između kulture i novca.”

Tamo gde su umetnici imali koristi od pomoći bankara u jednostavnom smislu da imaju novac da rade, žive i napreduju, ono što su bankari dobili od aranžmana je složenije.

U nekim slučajevima – kao što je onaj Lorenca de Medičija, čiji deo emisije uključuje Mikelanđelov mermerni reljef Bogorodica sa stepenica – umetnost je korišćena kao sredstvo za proglašenje moći i statusa bankara. To je, kako bi to rekao francuski sociolog Pjer Burdije, sredstvo za transformaciju ekonomskog kapitala u kulturni i društveni kapital.

Prefinjenost kolekcionara

U drugim slučajevima, poput onog Rafaela Matiolija (Raffaelea Mattiolija), cilj je bio nesebičniji. Visoko pozicionirana ličnost skoro 50 godina u Banca Commerciale Italiana (COMIT), Matioli se danas najviše pamti po tome što je pomagao radnicima banke koji su bili Jevreji nakon usvajanja Musolinijevih ozloglašenih rasnih zakona iz 1938. godine.

Međutim, delovao je i kao značajan pokrovitelj i kolekcionar umetnina. Nakon Drugog svetskog rata pomogao je da se kupi Michelanđelova skulptura Pietà Rondanini (nije dio izložbe) za grad Milano, čime je sprečio njeno izmeštanje u SAD.

Takođe je pokrenuo i vodio COMIT-ovu umetničku kolekciju, naručivši dela italijanskih talenata iz sredine 20. veka, kao što su Renato Gatuzo (Renato Guttuso), Đakomo Mancu (Giacomo Manzù) i Đorđo Morandi (Giorgio Morandi).

Intesa Sanpaolo je, inače, današnja banka u koju je, nakon nekoliko spajanja, evoluirao COMIT. Matiolijeve akvizicije čine deo njegove umetničke kolekcije, koja trenutno ima 35.000 dela.

Osim iz sopstvenih fondova Intesa Sanpaolo, eksponati na izložbi Pokrovitelji, kolekcionari, filantropi pozajmljeni su od mnogih muzeja i galerija, uključujući Luvr iz Pariza, Nacionalnu galeriju iz Londona i Muzej Albertina iz Beča. Neka dela su u vlasništvu naslednika bankara koji su ih otkupili, dok su mnoga druga završila u privatnim i javnim zbirkama širom sveta.

„Ono što se primećuje je osjećaj prefinjenosti svakog kolekcionara”, kaže ko-kustos izložbe, Fernando Mazoka (Fernando Mazzocca). „Pokušavamo da istražimo njihove ukus i ispričamo ličnu priču iza kolekcija koje su izgradili.”

Lične priče

Među zanimljivijim ličnim pričama je ona Joahima Hajnriha Vilhelma Vagenera (Joachima Heinricha Wilhelma Wagenera), bankara iz 19. veka koji je, nakon što je sakupio zbirku od 262 dela savremene umetnosti, zaveštao ju je pruskoj državi 1861. godine. Danas ona čini osnovni fond Alte Nationalgalerie u Berlinu. Vagener je bio obožavalac umetnika romantizma, a njegov deo izložbe Pokrovitelji kolekcionari, filantropi prikazuje platna kao što je „Beg Biance Cappello iz Venecije“, Frančeska Hajeza (Francesco Hayeza), slikara iz doba romantizma.

Na kraju, vredi istaći prikladnost mesta za ovu izložbu. Gallerie d’Italia – Milano predstavlja jedan od četiri umetnička muzeja koje širom Italije vodi Intesa Sanpaolo. Izložba je deo Progetto Cultura banke, dugoročne inicijative usmerene na unapređenje društva kroz kulturno obogaćivanje uz ekonomsko bogaćenje.

„Intesa Sanpaolo posluje na način koji se velikim delom poklapa sa onim što istražujemo na izložbi”, kaže Mazoka. „Umetnost i finansije odavno idu ruku pod ruku.”